Дојахали су на запад на коњима и колима — из Индије, преко Персије и Јерменије — и ушли у православни Исток. Нису дошли носећи Христа. Византијски свет који их је примио посегнуо је за старијим именом — Атингани: јеретичка секта већ позната по магији и врачању. Име се прилепило јер је нешто у њему пристајало. Ово је дуга, недовршена прича о томе како је тај народ постао православни оглашени — и колико је још дугачак пут пред њима.
Око 11. века, групе које су говориле индоаријски језик кретале су се на запад из северозападне Индије на коњима и у колима која су вукли коњи — народ коња, са коњским занатима, коњском музиком и коњским вештинама. То нам говори лингвистика, не легенда: ромски је сестра хиндског и панџапског, даље обликован дугим боравцима у персијским и јерменским земљама, још пре него што је дотакао Европу.
Када су стигли у Византијско царство, хришћански Исток за њих није имао утврђену категорију. Монаси и канонисти посегнули су за најближим именом које су имали — Атингани — ознаком која је већ припадала старијој јеретичкој секти у Малој Азији, оптуженој за магију, врачање и забрањене радње. Новопридошли су носили са собом припитомљавање змија, врачање и начин живота који је толико добро одговарао старој поруги да се прилепила. Од Атингана је настало међународно Acigani, а одатле Tsigani, Cigán, Țigan, Zigeuner, Cigano.
Оно што је уследило је спора прича, не уредна. Кроз векове међу православним народима — Грцима, Бугарима, Србима, Румунима, Словенима — Роми нису задржали засебну своју религију. Примили су крштење, узели православне свеце за заштитнике, певали Пасху. Старе праксе нису нестале у првој генерацији, ни у другој. Са сваким веком све мање и мање — али и данас се у ромским селима може видети народ који чека да светлост Христова доврши Своје дело.
Преци Рома напуштају индијски потконтинент — највероватније Панџап и Раџастан.
Векови проведени на грчкоговорном хришћанском Истоку. Ромски језик упија стотине грчких речи које су и данас у свакодневној употреби.
Забележени на Балкану, потом у Угарској, чешким земљама, немачким кнежевинама и све до Шпаније и Британије.
Отворите свако доба да видите свет у који су Роми улазили — и Цркву која је ишла с њима.
Преци Рома прелазе Персију, Јерменију и стижу до Византијског царства. Грчки свештеници крштавају. Грчке речи — drom (пут), papin (гуска), klidi (кључ) — заувек улазе у ромски језик.
Роми се настањују у српским, бугарским, македонским и румунским земљама — свим православним. Манастири и парохије бележе њихова крштења, венчања и сахране. Слава, Васкрс и црквени календар улазе у живот ромске породице.
Под Османлијама, православни идентитет постаје знак припадности у милет систему. Роми у османској Румелији носе православна имена и заштитнике свеце. Румунски Роми вековима живе у ропству — али се иста Литургија пева и над робом и над слободним.
Ропство у Влашкој и Молдавији је укинуто (1856). Роми певају у православним хоровима, врше дужност кумова и сахрањују своје мртве под осмокраким крстом. Затим долази Порајмос — геноцид над Ромима у Другом светском рату.
Под комунизмом, вера је потиснута у подземље; ромске породице крију иконе у орманима. После 1989. Православна Црква се враћа у ромска села — споро, неуједначено и често само тамо где свештеник остане. То је прича у којој се још увек налазимо.
Роми нису писали сопствену хронику. Оно што знамо о њиховим првим вековима у хришћанском свету долази од монаха, епископа, градских писара и канонских књига које су већ покушавале да их разумеју. Овде су, по реду, гласови — цитирани тамо где је изворни текст сачуван, са изворима до којих се може доћи.
“Самаритански народ, потомци Симона Магуса, звани Adsincani, који беху чувени чаробњаци и зликовци.”
Написао ученик Светог Георгија Хагиорита (†1065) на Светој Гори Атос. Бележи како је цар Константин IX Мономах позвао Adsincani — народ чувен по умећу с животињама и чаробњаштву — да се обрачунају са дивљим зверима које су нападале царски ловачки парк у Филопатиону. Широко се наводи као једна од најранијих вероватних помена Рома у византијском свету.
Читати извор“Вентрилоквисти, сатански надахнути, који се претварају да предвиђају непознато.”
Патријарх Антиохијски и најауторитативнији византијски канониста свог доба. У свом коментару на Канон 61 Трулског сабора, Balsamon описује Athinganoi који омотавају змије око себе, прорицу по добрим или злим звездама и прорицу будућност — и сврстава их међу сатански надахнуте. Канонско упутство против њиховог консултовања, прво усмерено на старију јеретичку секту истог имена, носи се даље и примењује на Acigani који долазе касније.
Читати изворУ време патријарха Генадија II Схолариоса (први патријарх после Пада Цариграда, 1454–1456), византијска пастирска традиција која је упозоравала на чаробњаштво и врачање Acigani пренета је у словенске Крмчије. Православним верницима је заповеђено да их не примају у своје домове ради врачања. Текст је сачуван у словенској канонској традицији, не у једном датираном декрету — прецизна архивска цитата појавиће се у предстојећој књизи о. Мартина Халика о ромској православној историји.
“Видели смо изван овога града племе људи који се моле по грчком обреду и тврде да су из рода Каиновог. Ови људи ретко или никада не остају на једном месту дуже од тридесет дана, него су увек, као проклети од Бога, номади и одбачени. После тридесетог дана лутају с поља на поље са малим, продуженим, црним, ниским шаторима, попут оних арапских.”
Ирски фрањевац који је пролазио кроз Крит описује Атсингане које је срео изван Хераклиона. Вероватно најранији сачувани западноевропски очевидачки опис Рома — и већ 1322. године бележи да се моле 'по грчком обреду'.
Читати изворДан I Влашки поклања четрдесет ромских (Aṭigani) породица православном манастиру Тисмани — један од најранијих документованих случајева да су Роми држани као манастирски кметови у румунским кнежевинама. Исти образац понавља се у Козији, Котмеани и многим другим манастирима. Тамна страна заједничке приче: Црква која их је катехизирала такође их је и држала. Ова потлаченост траје до укидања 1855–56.
Читати изворСаксонски градски рачуни Брашова бележе плаћање у натури — житом и намирницама — групи Acigani која је пролазила под својим поглаваром. Најранији датирани градски запис о Ромима у Средњој Европи; долазе као хришћански путници са вођом, не као странци.
Читати изворДружина предвођена 'војводом Андрејем од Египта' стиже у Bologna са око сто мушкараца и жена, носећи писмо о слободном пролазу од папе Мартина V које их идентификује као хришћане на ходочашћу. Пет година пре него што ће епископ Париза екскомуницирати оне који им се обраћају, епископ Рима их је примио као сабраћу хришћане.
Читати извор“Епископ Париза је тамо отишао с фрањевачким монахом званим Petit Jacobin, који је по епископовом наређењу јавно проповедао, екскомуницирајући све оне који су им поверовали и показали им своју руку.”
Скупина Égyptiens — описана као дванаест покајника, војвода, гроф и десет коњаника — улогорила се изван Париза у La Chapelle. Велике гомиле излазиле су да им се прориче. Епископ Париза је одговорио екскомуникацијом сваког хришћанина који им је дозволио да читају са дланова, и наредио опште литије ради поправљања греха.
Читати изворРуски православни сабор, у поглављима која осуђују врачаре, чаробњаке и лажне пророке, наставља исту дугу пастирску бригу: Црква чува свој народ од врачања. Иста породица упозорења, која је започела у византијској канонској традицији, допире до срца Русије.
Читати изворVatopedi, Iviron и други атонски манастири бележе Atsiganoi који служе као ковачи, столари и водичи товарних животиња у њиховим домовима. Нит ковачког заната тече непрекидно од Adsincani из 1054. до Атоса османског доба — исти занат, исто место, шест векова касније. Даљи извори у предстојећој књизи о. Мартина Халика.
Реформе Катарине II бележе Роме као царске поданике са обавезом да се населе и плаћају порез. У наредним деценијама велики бројеви су окупљени у руске православне парохије; Ruska Roma — главна руска ромска група — везују свој непрекидан православни парохијски живот за ово доба.
Читати изворПосле отприлике пет векова потлачености православним манастирима, бојарима и кнежевској држави, ропство Рома у румунским кнежевинама се укида. По најнижој процени, око 250.000 Рома законски прелази у слободу. Црква која их је држала сада почиње спор, још незавршен посао њиховог примања као равноправних чланова. То је дело у којем се још налазимо.
Читати изворТамо где је цитат пре општи него појединачни текст, радије смо ишли на страну опреза него лажне прецизности. Исправке шаљите на martin@romamission.eu и заоштрићемо их.
Где год су се Роми населили у православним земљама, нису остајали изван вере — улазили су у њу, давали својој деци имена њених светаца и обликовали традиције које сваком православном хришћанину делују упадљиво познате.
Роми су православни оглашени на дугом путу. Православље су примили у облику у којем су могли — испреплетано са сопственим обичајима, понекад помешано са старим лажима, често без блиске парохије која би их поучавала. Они нису изван Цркве. Они су у њој, још увек уче, још се боре да оставе лажи иза себе, још их Бог обнавља. Као ромска породица која нађе бачену икону Богородице као смеће и понесе је кући да је поштује, презрени народ чува одбачену слику. То је дело ове мисије: ходати путем с њима.
Грчкоговорна Византија била је први дуги дом Рома у хришћанском свету. Ромски језик и данас носи грчке именице. Ромска деца се и данас крштавају именима као Јоргос, Михалис, Марија — православним, а не индијским именима.
У Србији, Македонији, Бугарској и Украјини Роми вековима живе унутар православног календара — љубе свештенику руку, покривају главу марамом, зову свештеника пре лекара када је дете болесно. Обичај и Црква су расли заједно.
Православна Литургија у ромском селу у источној Словачкој и православна Литургија у грчком манастиру користе исте речи, исте покрете, исти Крст. Евхаристија се не мења према етничкој припадности. То је темељ ове мисије.
“Нисмо били обраћени за један час. Обраћени смо полако, у хиљаду крштења, током хиљаду година — и обраћамо се и данас.”
Многи ромски обичаји су вековима расли заједно са православном праксом. Блиски су Цркви зато што су толико дуго живели поред ње — и у њој.
Додирните било коју картицу за више
А тамо ћете такође наћи свештеника коме се при сусрету љуби рука, жене које покривају главу марамом и домаћинство које, када дође жалост или болест, зове свештеника пре лекара.
Од око 10 милиона Рома у Европи, већина живи у земљама са православном већином. Бројеви су процене — ромско становништво се систематски потцењује — али образац је несумњив.
Највеће ромско становништво у Европи. Многа ромска села имају пуне православне парохије; многа друга још увек немају ниједну.
Роми чине око 10% становништва. Православни идентитет је јак; црквена пракса се између села веома разликује.
Овдашњи Роми чувају Славу и црквени календар — али постоји само шачица посвећених ромских парохија.
Шуто Оризари, надомак Скопља, највећа је ромска општина на свету. Поље мисије је широм отворено.
Грчки Роми су већ вековима православно крштени. Ипак већина живи без сопственог активног парохијског живота.
Десетине хиљада Рома расељене су ратом. Многи први прави црквени пријем налазе у избегличким парохијама.
Руски Роми воде своје православне корене од 18. века. Руска Православна Црква признаје ромског светог заштитника.
Овде живи наша мисија. Активне православне ромске парохије у Кленовцу, Маркoвцу, Качанову, Мутнику — и расту.
Подаци о становништву: процене Савета Европе. Белешке о стању од локалног свештенства и мисионара.
Оно кроз шта сте прошли није завршена историја. Већина ромских села у православној Европи још увек нема сопствену активну парохију. Они су оглашени без учитеља у селу. То је дело које радимо — један свештеник, једна капела, једно крштење за другим.
Ако вас је ова прича дотакла, најкорисније што сада можете да урадите јесте да је поделите са неким.
Ваша подршка заснива парохије, формира предводнике и преображава заједнице.